U kujni moje majke postoje dve ocene: živo i dezintegrisano.

Pirinač je okej tek da se napravi u gnjecavu belu masu bez ukusa.

Povrće se kuva samo u vodi dok ne izgubi sav ukus i minerale, kaka para kaki bakrači.

Meso se peče dok ne postane đon, srećom tata se više zanima za pečenje mesa pa nekad ispadne i sočno, mada on preteruje nekad jer njegovo pliva u masti.

Krompir kad peče (mama), neretko ga ostavi u toj masti umesto da ga ocedi. To kad se stvrdne ljudi moji ne liči ni na šta. Uveli smo praksu da ga cedimo odnedavno kad je tat krenuo da zanoveta, a meni i sebi peče u rerni na papiru, ali se i dalje sećam te abominacije.

Pečurke kad pržim, neretko ispržim sebi pa ostavim njoj da se prži još toliko jer se ona boji da ih jede "žive". Takođe ima neki trip da kad jednom otvoriš to pakovanje mora sve odmah da se spremi i pojede jer navodno pečurke puštaju nešto i ne valja da se jedu kad odstoje. Počela sam da je ignorišem po ovom pitanju, pojede ali uvek dobaci da joj spremam "žive" pečurke.

Tata s druge strane ima neku fobiju od bilo kakvih začina sem soli, vegete, eventualno paprike. Nemoj ni da mu pominješ bilo šta drugo. Ne bi ni limun na ribu stavio.