Kada sam bio mlađi imao sam razumevanja za takve ljude. Vreme mi je pokazalo da nisam bio u pravu.

Imao sam druga koji je glasao za novac devedesetih. Dobijao je po 20 maraka. Nisam ga osuđivao jer su bili u jako teškoj situaciji. Živeli su od jedne, vrlo neredovne, penzije. Kad je diplomirao radio je u privatom sektoru za pristojnu platu. Tada već nije morao da se kurva po stankama, imao je novac, ali je odlučio da se učlani da bi dobio državni posao.

Komšija se učlanio da bi dobio posao tržišnog inspektora. Imao sam razumevanja i za njega jer mesecima nije dobijao platu. Sad nonšarlanto u razgovoru pominje kako uđe u prodavnicu i uzime sve šta mu treba od robe, preteći kaznama. Opasno mu je udarila vlast u glavu.

Poznanik se učlanio, dobio posao u profitabilnoj firmi. Po naredbi odozgo, otpustio ljude, sve mnogo kvalifikovanije od njega. Doveo stranačke kolege. To preduzeće više ne postoji, potpuno su ga uništištili. U razgovoru kaže "Ja sam morao ili bi me otpustili. Takva su bila vremena". Eto, sad niko nema posao. Kvalifikovani su otvorili svoje firme, a njega je stranka prebacila na drugo mesto. I nisu takva bila vremena nego si ti bio takav.

Ima ovakvih primera koliko hoćeš. Vreme je pokazalo da su takvi ljudi jednostavno govna. Nastavili su da budu beskičmenjaci i kada nisu morali. Svako ko ti kaže da je morao laže i sebe i druge. Niko nije prisiljen, sve je stvar izbora.