Mislim da nema potrebe da se bavimo tričarijama.
Dajte da se vratimo korenu problema. Sukob Nemačke tj. vojne alijanse okupljene oko ideje Rajha, suprotstavljene ostatku industrijalno-kolonijalnih sila na tlu Evrope otpočeo je tokom perioda u susret Prvom velikom ratu.
Danas su te države, doduše u "prilagođenim" granicama, i dalje deo jedinstvene Evrope. Jednostavno moramo da 'resetujemo' brojač na Četrnaestu, neposredno pre nego što je švaba udario. Treba da se pogledamo duboko u dušu - pravo kroz oči - ne bismo li shvatili u čemu je zapravo bila poenta dvostrukog krvoprolića.
U školama su nas učili da su dva Svetska rata bila posledica nepravilne preraspodele kolonijalnog bogatstva, te nezadovoljne (a ambiciozne) Merkelo Nemačke, tralalala. Netačno. Period pre više od jednog veka sam po sebi je bio period učenja a najsnažnije sile nisu bile ujednačenog nivoa znanja u sferi krupnog kapitala. On više nije pripadao ni državi, ni crkvi a ni plemtstvu - već krupnim industrijalcima i bankarima.
Najbolji način da zadržiš svo bogatstvo za sebe je da ne moraš nikom ništa da plaćaš. Kako napraviti plan po kome je izvodljivo imati kapitalističku imperiju, a na tuđoj grbači? Ko to radi, a ne traži ništa? Kome ne treba ni dinara, i niko nema ništa protiv toga?

Robovima.

─

Da nam se ne bi mrsila muda oko nekih Nedića, Mesića, Pekića, Obrenovića i Karađorđevića - dajte da lepo raspišemo referendum na temu *ko bi da robuje, a ko bi da drugi moraju da robuju pod njegovom čizmom". Vrlo jednostavno, zaokružiš jedno od dva:

• Hoću da robujem, nema problema, šta košta da košta ili;
  
• Hoću da drugi robuju podamnom, jebiga, takav sam.

Kao narod, jednostavno, ne umemo drugačije. Navikli smo da se delimo na one što obožavaju da im se krv spušta s leđa na lanene pantalone - i one što nemaju ništa protiv to da gledaju, pucaju bičem i posmatraju predstavu. Pa nek se jebeno zarati, nek narod vilama juriša na kamene zidine baš kao nekad.
Samo neću da se sećam Nedića od juče, koji sedi sa nemcem i ispija francuski konjak na italijanskom nameštaju dok razmišljaju gde će da zakopaju sledećih hiljadu srpskih žena i dece. Hoču da znam unuka Milana Nedića koji je dobio jednaku priliku, da dokaže čojstvo i junaštvo, kao njegov deda.