Proveo par dana u bolnici zbog nepravilnih otkucaja srca koji su bili izazvani stresom i anksioznošću. Do tada sam uvek mislio da se ja nikad ne nerviram, dok nisam shvatio da mi tako izgleda kad se nerviram.

Mislim da mi je anksioznost uglavnom problem u situacijama gde osobama do kojih mi je stalo treba nešto da se iskomunicira, a ne znam kako će da reaguju, otprilike isto i za nadređene, razmišljanje o tome da li su stvari koje sam uradio dovoljno dobre, kao i zamišljanje katastrofalnih ishoda raznih situacija.

Dosta mi je pomoglo što pokušavam odseći probleme koje ne moram da imam, pričanje sa random ljudima sam prebrodio volontirajući na mestima gde je bila potrebna komunikacija sa ljudima, a probanje novih stvari ili posećivanje novih mesta sam mi je ok, ako ništa drugo, bar ne treba da razmišljam o tome kako će se druga osoba osećati povodom toga.

Ipak, u komunikaciji sa ljudima do kojih mi je stalo, često primećujem da kažu da sam tih, iako ja to ne primećujem tako, ali je možda do toga da "ako ne čuju neće loše reagovati".